Nemački stipendisti povezuju region
28. septembar 2018.
„Praksa u Nemačkoj je bila prekretnica u mom životu.“ „Praksa u Nemačkoj mi je pomogla da ponovo verujem u sopstvene sposobnosti.“ „Konačno sam osetio šta znači kad se tvoje mišljenje uvažava i poštuje.“ To su samo neki od utisaka koje nekadašnji stipendisti Programa stipendija nemačke privrede „Dr Zoran Đinđić“ nose sa stručnih praksi koje su obavljali u najpoznatijim nemačkim kompanijama, poput Boša, Simensa, nemačkih železnica i mnogih drugih.
Mato Mrkalj iz Slavonskog Broda je posle usavršavanja u finansijskom delu Mercedes benca u Berlinu 2009. godine, po preporuci direktora iz Nemačke, nastavio da radi u Mercedesovom predstavništvu u Hrvatskoj. Potom se usavršavao u prodaji poljoprivrednih proizvoda, a zatim i pokrenuo sopstvenu konsalting firmu, koristeći kontakte iz Nemačke za izvoz hrvatskih poljoprivrednih proizvoda u Nemačku.
„Najviše benefita od prakse sam imao zato što su me ljudi percipirali kao nekoga ko je već bio u Nemačkoj, živeo tamo, poznaje sistem, preduzeća, čak i ljude, i lakše sam otvarao vrata. Čak sam dovodio i grupe preduzeća iz Nemačke koja su bila zainteresovana da rade na ovom prostoru“, priča Mato za DW.
Prosto kao pasulj
Njihovi primeri dobre prakse dali su završnu reč na regionalnoj konferenciji „Zapadni Balkan 2030 – Vizije. Želje. Realnost“, koju je u Beogradu organizovala Nemačko-srpska privredna komora i Istočno evropska asocijacija nemačke privrede, a koja je trebalo da ponudi odgovore na pitanja kako će Zapadni Balkan izgledati 2030. godine i kakvi ekonomski izazovi stoje pred zemljama regiona u narednih dvanaest godina.
Za više od 700 stipendista koji su prakse obavljali u više od 200 nemačkih firmi, odgovori na izazove su razni. Jedino što nije opcija jeste da odlaze odavde, nego da nemačka iskustva primenjuju u svojim zemljama i tako menjaju stvari, kako bi se oni koji su otišli – vratili.
Mnogi od njih rade za ogranke nemačkih kompanija u svojim zemljama, a pojedini su zaslužni i za to što su neke nemačke firme došle u zemlje Zapadnog Balkana. Stefan Tošić iz Niša je, primera radi, otvorio svoju firmu za razvoj softvera u Nišu i u saradnji sa firmom u kojoj je obavljao na praksu izvozi na nemačko tržište, a Jelena Ivović iz Subotice je odlučila da iskustvo i kontakte iskoristi kako bi spajala domaće organske proizvođače s nemačkim kupcima.
Među njima su uspešni naučnici, robotičari, ugledni advokati i ekonomisti koji su se oprobali u najvećim svetskim projektima, poput Radeta Nikolića koji je proveo nekoliko godina u latinskoj Americi, radeći između ostalog i za glavnu špeditersku firmu tokom Olimpijskih igara.
Mato Mrkalj je u potrazi za novim izazovima, a ponovo uz pomoć poznanstava iz Programa, preselio se na Kosovo, gde je kao stručnjak Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju počeo da radi kao savetnik za izvoz u Ministarstvu poljoprivrede. „I onda ja pozovem kolegu iz Zagreba s kojim sam bio na fakultetu, a koji je trenutno član uprave Podravke u Hrvatskoj i pitam da li bi Podravka mogla da otkupljuje neke proizvode s Kosova. Poslali su mi listu proizvoda, pa sam ja kroz ministarstvo našao udruge koje to proizvode i sad organiziramo prvi sastanak sa Podravkom i počinje izvoz“, objašnjava Mato.
Biznis je put do pomirenja
Na sopstvenom primeru Mato pokazuje kako biznis povezuje region i kako je put do pomirenja o kom svi govore na velika zvona vrlo jednostavan i vodi preko saradnje. Ta saradnja je moguća ako postoje snažne veze među ljudima, kao što postoje među alumnistima, koji bez izuzetka ističu da su prijateljstva jedan od najvećih benefita Programa, iako neki do njih pre prakse nisu poznavali gotovo nikoga iz drugih zemalja regiona.
„Ako bi pitali preduzetnike, svađa i ne postoji, znači ako postoji interes, onda nema svađe, nebitno je ko je Srbin, Kosovar, Hrvat ili Crnogorac“, kaže Mato. „Biznis će uvek naći svoj put i ne vidim zašto ne bismo mogli piti vodu s Kosova, jesti sir s hrvatske obale i piti pivo iz Vojvodine.“
A šta će biti za 12 godina, dodaje, blesavo je uopšte pričati u ovakvim turbulentnim vremenima. Ali jasno je da je pravac omeđen evropskom perspektivom. „Mi imamo kapital koji Zapadnoj Evropi treba: znanje, veštine. Ako poredimo nas i Nemce, oni jesu efikasni, ali smo mi uporniji i u nekim situacijama. Gde i oni popuste, mi možemo još malo dati vetar u leđa da se to uradi. Tako da kombinacija nemačke organizacije i Balkanaca koji su uporni i istrajni i marljivi – mislim da je to pogodak!“