Nemačka – robovski rad vozača kamiona

Razlike koje postoje unutar Evropske unije mogu se videti i u reci kamiona na nemačkim auto-putevima: prikolica (i verovatno roba u njoj) obično je iz neke od bogatijih članica EU, a vučno vozilo je iz neke od članica Unije gde su manje takse za vozilo i osiguranje. Ali, prava „svetska zajednica“ može se videti na parkiralištima pored auto-puteva i to posebno pred vikend kada je kamionima po pravilu zabranjen saobraćaj – najmanje je tu vozača iz zemalja Evropske unije, jer je čak i onima iz manje imućnih članica to suviše posla za premalo novca.

Novinari nemačkog javnog servisa ARD nedavno su u društvu sindikalnih aktivista posetili jedno parkiralište u blizini Dortmunda. Parkiralište je krcato, jer ih nema dovoljno. S mesta gde parkiranje teških kamiona nije predviđeno tera ih policija. A tu je i „zakon džungle“: čak i na „zvaničnim“ parkiralištima gotovo uopšte nema kamera za nadzor, a čuvara nema praktično nigde. Krađa goriva ili čak robe s kamiona uobičajena je stvar. A odgovoran za to je – vozač.

Razmak između ogromnih kamiona na parkiralištu je jedva koji centimetar. Kroz to se provlače vozači sa svojom sirotinjom: na kamp-rešoima pripremaju nešto što bi trebalo da bude obed. Neki pokušavaju da se kako-tako operu, znojavi od napornog puta.

Prvi sagovornik je vozač iz Belorusije. Angažovala ga je jedna agencija iz Litvanije i na dan zarađuje 75 evra. Nema zdravstvenog, ni penzionog. A ako mora da plati kaznu zato što je na primer prekoračio brzinu (rokovi isporuke su previše tesni da bi se poštovali saobraćajni znaci), gazda to ne pokriva.

Ma kakav hotel!

Vozač iz Belorusije načuo je ponešto o programu „Poštena mobilnost“ (Faire Mobilität) kojim se u Nemačkoj od februara 2022. garantuje vozačima da poslodavac mora da im plati hotelski smeštaj za vreme noćne pauze. To je u EU obavezno još od 2006. Naš sagovornik, međutim, takav luksuz nikada nije imao. Živi i spava u svom kamionu, jer za bilo šta drugo nema novca.

Slično je i sa vozačem drugog kamiona na istom parkiralištu. On je iz Ukrajine, a radi za gazdu iz Slovačke. I po istom onom nemačkom pravilu „Poštena mobilnost“, on bi trebalo da, zato što vozi po nemačkim putevima, dobija minimalnu nadnicu propisanu u Nemačkoj: 12,50 evra na sat. On, međutim, dobija minimalnu platu Slovačke: oko 800 evra mesečno. I još je srećan što može da naplati ponešto na ime putnih troškova.

A najveća šala je propis o takozvanoj „kabotaži“ – to jeste obavezi poslodavca da nakon najviše osam nedelja vozaču omogući povratak u njegovu domovinu. Predstavnica nemačkog sindikata Ana Vajrih kaže: „Ima mnogo izveštaja o vozačima koji mesecima, neki čak i više od godinu dana, voze od jednog do drugog odredišta u zapadnoj Evropi, što pravno u stvari nije dozvoljeno.“

Situacija pritom postaje sve gora, jer čak i (jeftinih) vozača kamiona nikad nema dovoljno. Edvin Atema je holandski aktivista sindikata koji odlično poznaje stanje na evropskim putevima. On i ekipa nemačkih novinara na parkiralištu kod Bad Hersfelda susreću jednog vozača sa Filipina. Već osam meseci je neprestano u kamionu. Vozi po putevima EU i u stalnom je strahu od policije. Odavno nema važeću dozvolu boravka u EU – radnu dozvolu nikad nije ni imao.

„Ovde si došao da mi izigravaš heroja!“

Tu su i dva vozača iz Indije – trik sa dva vozača je u tome da im „radni dan“ po propisu EU ne traje 24 sata, već mogu na noćnu pauzu tek nakon 30 sati vožnje. Njih dvojica javili su se na oglas u novinama u Indiji, ali su najpre agenciji morali da plate 4.000 evra kako bi uopšte došli u Evropu. Sad zarađuju oko 1.700 evra mesečno, ali i za njih važi: šta god da im se dogodi, to je njihov problem.

Holandski sindikalac ima i snimak telefonskog razgovora gazde i jednog filipinskog vozača koji se drznuo da se požali na uslove rada: „Vrat ću da ti polomim, majku li ti… Na tim tvojim Filipinima dobijaš jedva 100 evra, a sad si mi ovde došao da izigravaš heroja! Ima da dođem tamo, j...ću ti mater!“

Za holandsko sindikalca sumnje nema: „Te firme su zločinci.“ Problem je, međutim, što vozači često nemaju izbora: naizgled se čini da postoji velik broj prevoznika, ali je zapravo sve manji izbor poslodavaca.

Bolje im je da ćute

Novinari nemačkog javnog servisa su sa svim ovim nalazima suočili i firme koje koriste usluge prevoznika, kao što su npr. „Amazon“ ili „Ikea“. Ali sve one redom peru ruke: redovno tvrde da su spremne da smesta reaguju na takvu praksu i čak prestanu da koriste usluge tog prevoznika.

To je stari problem sa stranim radnicima u EU, kaže aktivistkinja nemačkog sindikata Ana Vajrih: malo ko od njih se usuđuje da prijavi prekršaj. Ako se zamere poslodavcima, moraće da napuste Evropsku uniju...

aš (afd)