Kuća od karata uživo
17. februar 2018.
Nemačka je politika u poslednjih pet meseci izdala stereotip koji je o sebi zidala tokom više od dvanaest godina vladavine Angele Merkel – da je beznadežno dosadna. Nemci su godinama mogli da prate američku seriju „House of Cards“, intrige, nameštaljke, odluke koje se donose u sobičcima Bele kuće i da – često sa ponosom – misle kako je u političkom Berlinu sve drugačije, uređeno, stabilno i nezanimljivo. Dok je Angele Merkel i jakih makroekonomskih brojki sve je u redu.
Stvar se dramatično promenila posle izbora krajem septembra. Velika koalicija Demohrišćana i Socijaldemokrata koja je 2013. još imala ukupno 67 odsto podrške, spala je na 53 odsto. Danas ankete kažu da bi svega 46 do 48 odsto Nemaca dalo glas jednoj od dve velike tradicionalne opcije. Pet meseci zaludnih pregovora, taktičkog premišljanja i trulih kompromisa načinili su od nemačke politike prvoklasnu „kuću od karata“ u kojoj se iskusniji kolumnisti i politički analitičari libe da iznose prognoze.
U utorak (20. februar) počinje odlučujuća etapa – oko 464.000 članova SPD, najmasovnije nemačke partije, moći će do 2. marta da pismom glasa na unutarstranačkom referendumu, a ishod će biti poznat do 4. marta. Pred vlasnicima članske karte SPD je 179 stranica koalicionog sporazuma i prosto pitanje: Velika koalicija – da ili ne? Pred sastavljanje prošle koalicije je tri četvrtine članova bilo za. Ovaj put će biti veoma tesno.
Ima li pilota u SPD-u?
Najstarija nemačka partija se nalazi u slobodnom padu kojem se ne nazire kraj. Poslednja ispitivanja javnog mnjenja vide SPD na 16 odsto podrške. To je argument više agilnom Kevinu Kinertu, šefu partijske omladine Jusos, koji se glasno zalaže protiv još jednog odlaska u koalicionu postelju Angele Merkel. U tom čitanju je SPD ponirao i poniraće i dalje sve dok pristaje da saslužuje demohrišćansku kancelarku, a zaboravlja da bi trebalo da bude partija sa leve strane političkog spektra.
- pročitajte još: Novi početak za SPD?
Nasuprot Kinertu, pojedinim pokrajinskim odborima sa istoka zemlje i slabašnom levom krilu stranke stoji čitavo rukovodstvo. U njemu se trenutno dešavaju velike rokade praćene intrigama što SPD-u, čini se, samo odmaže. Martin Šulc, pre godinu dana velika uzdanica u kancelarskoj trci, pod pritiscima je napustio čelo stranke i odrekao se svog ranijeg zahteva da u novoj Velikoj koaliciji obnaša mesto šefa diplomatije.
U nemilosti je i tehnički ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel, inače Šulcov prethodnik na čelu partije. Zajedljivi komentari na račun Šulca su izgleda sasvim upropastili njegove šanse da ostane u ministarskoj fotelji. Šanse je Gabrijelu možda blago popravilo oslobađanje novinara Deniza Judžela iz turskog zatvora za šta se ministru pripisuju diplomatske zasluge. Tokom nedavne posete Beogradu je dobio podršku predsednika Aleksandra Vučića, ali to je samo fusnota velike političke igranke.
Nova nada ima žensko lice – Andrea Nales, energična šefica poslaničkog kluba čiji nastup ne ostavlja ravnodušnim. Prosto morate ili da je obožavate ili vam strahovito ide na ganglije. Celo Predsedništvo SPD želi da Nales bude sledeća šefica partije, ali to će morati da pričeka kongres u aprilu. Do tada stranku kao vršilac dužnosti vodi dugogodišnji gradonačelnik Hamburga Olaf Šolc.
Pomenuta ekipa oko mladog Kevina Kinerta preporučuje ne samo odbacivanje koalicionog ugovora, već zahteva i to da sledećeg prvog čoveka SPD-a izaberu članovi. Partijskom establišmentu – u koji jednako već decenijama spadaju i Šulc i Šolc i Gabrijel i Nales – to zvuči kao Hičkokov scenario. Šta ako se pojavi neki autsajder poput Džeremija Korbina kod britanskih Laburista? Šta ako se nađe neko da podseti SPD šta je socijaldemokratija? Da ih priupita zašto su im radnici okrenuli leđa?
Pat pozicija u CDU
Previranja nisu poštedela ni suprotni, demohrišćanski tabor. Upravo se tamo dešava nepojmljivo – kancelarka se otvoreno dovodi u pitanje. To je nastavak kritika na njen račun koje su prvi put javno izgovorene u jeku izbegličke krize. Skupo bi moglo da je košta što je tada tobože „otvorila granice“ za izbeglice i time mimo svoje stranke radila na sopstvenom imidžu. Temeljniji njeni kritičari, punokrvni konzervativci, jadikuju jer je kancelarka celu stranku odvukla u strogi centar političkog spektra. Šta je to kod Demohrišćana još konzervativno, pitaju se.
- pročitajte još: Merkelova ima pametnija posla....
Sada smo u nekoj vrsti pata – niti je kancelarka dovoljno moćna da ignoriše kritike, niti su kritičari dovoljno moćni i jedinstveni da se ratosiljaju kancelarke. To je simbolično pokazalo i glasanje u pokrajinskom odboru CDU u Saksoniji – tamo su delegati doduše prihvatili koalicioni ugovor, ali tesno: 60 prema 48. Angela Merkel zna koliko je sati. Zato je nedavno u intervjuu za ZDF obećala da će šest resora koliko pripada njenoj stranci u novom kabinetu podeliti na ravne časti između starih i novih snaga. Ove nove su mlađe i konzervativnije.
Levičarski kolumnista nedeljnika Špigel Jakob Augštajn kaže da su porođajne muke eventualne koalicije tolike jer se na silu spaja nespojivo. Da Merkel „savija i lomi“ sve pred sobom jer pošto-poto hoće da sačuva funkciju. Rukovodstva dve nekada velike partije na silu hoće da Demohrišćane i Socijaldemokrate strpaju u korset jedne „nove partije nemačkog jedinstva“ – otrovna opaska je aluzija na režimsku partiju nekadašnjeg DDR-a. Tim stalnim velikim koalicijama se, smatra Augštajn, razara partijski sistem.
Novi izbori kao babaroga
Nad establišmentom obe tradicionalne stranke se kao Damoklov mač nadvija mogućnost da ima koalicija propadne pa da se, po prvi put u istoriji zemlje, izbori ponove. Tu su opciju odavno proglasili najgorom mogućom i mnogo se energije ulaže u ubeđivanje Angele Merkel da, ako mast ode u propast, privati da vodi pokusnu manjinsku vladu. To bi za nju bilo previše rizično – mogla bi da okonča karijeru neslavno, najurena i poražena, baš kao i dva najdugovečnija demohrišćanska kancelara, Konrad Adenauer i Helmut Kol.
Bauk koji toliko plaši i vodeće političare i udarna pera nemačke štampe zove se Alternativa za Nemačku. Ankete toj stranci desnice, sposobnoj da plitkim parolama privuče nezadovoljnike svih vrsta, sada već daju 15 odsto podrške – samo procenat manje od SPD-a.
Nemačka je doduše i dalje stabilna, institucije rade, industrija štrika, te nije jasno zašto je strah od novih izbora toliki, kako ukazuje Augštajn. Ipak, oni koji se boje ponavljanja glasanja u jednom su u pravu: veoma je moguće da ishod, osim daljeg posrnuća SPD i blagog jačanja manjih partija, bude sličan. Onda bi koaliciona nadgornjavanja počela iznova, a birači bi shvatili da su opet džabe krečili.